Zlatibor
Rtanj
Majdanpek
Beograd
Bovansko jezero

MAČVANI BAŠ ZNAJU DA UGODE GOSTU: Dimljeni vrat, vruća lepinja, kajmak, kozji sir, čvarci, domaći ajvar… Gastro ponuda za čistu desetku!

U našem narodu se često kaže “Glad očiju nema”. I to jeste tačno, ali je isto tako tačno da je neka hrana manje ukusna, a neka se toliko pamti, da joj se ukus može osetiti u ustima mnogo vremena nakon jela.

I… mnogo vremena nakon jela, oko mesec dana, pišem utiske. Taj fantastičan ukus mačvanske hrane ponovo osećam!

Stižemo u prelepo ugostiteljsko domaćinstvo u Bogatiću. Centar Mačve. Nisam ni znala da su Mačvani toliko ljubazni i neposredni. Nije to ona isprofesionalizovana ljubaznost koja umara i odbija, ovo je ona ljudska neposrednost, prijatnost i spontanost. Želja da se gostu ugodi.

Jul, 100 stepeni, a vredne žene u dvorištu kuvaju ajvar.

“Je l’ ljut?” , pitam.

“Ima i jedan i drugi”, odgovaraju smeškajući se. Biće gotov za čas, pa da probate, a jednu ću vam teglu i spakovati da ponesete.

Zasedosmo pod lepo uređen trem i očas posla smo u nekom drugom ritmu. Stranci bi rekli “lazy” – lejzi. Lenjo. Usporeno. Kad se opustiš toliko da te mrzi da uradiš i neku najjednostavniju funkciju. Prija.

Pišete o “Gastronomskoj ponudi Mačve?”, oduševljava se konobar kad smo mu rekli.

“Oooo, pa sada ćete da dobijete uzorke iz prve ruke”, smeška se.

Htedoh ja nešto da naručim, po svom, ali on kaže da ništa ne brinemo i da će on da napakuje po svom izboru raznovrsne mačvanske đakonije.

OK – čovek zna znanje. Ćuti i čekaj.

I… jedna domaća kafica sa ratlukom, hladna kisela voda i ne prođe ni 20 minuta, kreće da iznosi. Jedno po jedno.

Prvo: Lepinja.

U Mačvi, kaže, tradicija je da se gostu iznese vruća, tek pečena lepinja u furuni. Zatim, domaći sir, kozji i kravlji, kajmak, ljuta paprika u ulju sa belim lukom.

Majko moja, znači, savšššeeenooo. Sve da ništa nije više izneo, ovo bi bio prelep seoski obrok, ma za čistu desetku.

Ali eto ti ga dalje: I domaći čvarci. Gotov ajvar… slatki i ljuti. A onda donosi veliki oval na kom je pečeni svinjski vrat sa krompirom i crnim lukom.

Kako sada sve te ukuse opisati!? Ubacuješ u usta, sve se topi, ne znaš šta bi pre probao i šta je od čega ukusnije.

Ali… ne bi ovo toliko bilo posebno da nije još dve stvari baš specifične za Mačvu: mačvanski list i kupus salata.

Mačvanski list je ručno izvučena kora od belog brašna sa mašću, a zatim tanko razvučena i pečena.

Savšenstvo kakvo pekari u pekarama koje su dostupne u gradovima, definitivno ne mogu da naprave.

Pitam: “Pa kako vi ovo radite?”. Oni kažu: “Zanat, ćerko”.

Pa, nego šta je nego zanat, mislim se diveći se…

A drugo je tradicionalna mačvanska salata.

Za takav recept nikad pre nisam ni čula, a kamoli ovako nešto probala. Iako izgleda kao svaka obična turšija, to nema veze s običnom turšijom.

Ukus je kao nijedan ranije… Sasvim poseban: kiselkasto-ljutkast, osvežavajući, pun nekih prijatnih aroma, a narčoto zdrav.

“Ma lako se to sprema, ali treba znati tajni sastojak. Reći ću vam sve osim tog tajnog. Stavite svež kupus u ulje, sa malo soli i sirćeta, svežu šargarepu i beli luk. To sve prenoći i ujutru evo salate “. Smeška se domaćin dok služi.

Savršena salata.

Najedosmo se sa takvim uživanjem da i sada dok se sećam postajem gladna. “Pa nije Bogatić preko sveta, otići ćemo opet” – dodaje kolega dok čuje kako mrmljam o mačvanskim specijalitetima.

Domaćini su nam pokazali da je ovo s čime su nas poslužili samo mali deo onoga što imaju u ponudi. Slike govore više od reči.

A vi ćete pored ovakvog otvranja apetita, sigurno otići na ručak: “Prijatno”.

Ovaj tekst je deo projekta “Sedam čuda Bogatića” koji je sufinansirala opština Bogatić.

(Come to Serbia)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

seven − 3 =