Zlatibor
Rtanj
Majdanpek
Beograd
Bovansko jezero

U LOZNICI SE DOBRO JEDE: KAKO SVEŽA PASTRMKA IZ DRINE ZAVRŠI U TANJIRU I ODUŠEVI TURISTE

Još davno na fakultetu, iz predmeta koji se tiču turizma, učili su nas kolika je bliskost turizma i hrane.

Toliko je velika da čak postoji čitava oblast pod nazivom gastronomski turizam. Naravno, sama reč kaže sve.

A još malo bliže o tome – reč je o putovanjima koja uključuju konzumiranje hrane i pića, učenje o pripremi jela, kupovini proizvoda iz tog mesta, a čak i pohađanje kurseva kuvanja.

Možda baš to pohađanje kurseva i nije najjednostavnije, ili se makar na našim prostorima ne praktikuje toliko, za razliku od sveta. Bez obzira na te okolnosti, kod nas se i te kako dobro jede!

Naravno, stranci koji dođu u Srbiju najpre isprobaju ono tipično za srpsku nacionalnu kuhinju: roštilj, ćevape, pljeskavice, Karađorđevu šniclu, ajvar, pitice… Pa i sada kada smo u lozničkom kraju, videli smo da se to praktikuje i da je neizostavna ponuda, ali ovaj put bismo o nečemu drugom.

Nešto manje kaloričnom i tipičnom za podneblje kod Drine i Loznice. Dakle, pastrmka i riblja pašteta, taljatele i spanać…

Ali po dobrim starim običajima, ali i modernim navikama, sve počinje se sa kafom.

Sedamo u jedan restoran u lozničkom Tršiću, a najprijatniji ugođaj je kad konobar donese pravu domaću – kuvanu kafu. U maloj džezvici, s tačnom merom male šolje i s gustom penom. Naravno, kocka šećera plus ratluk – ljubitelji kafe znaju o čemu govorimo, ali slika govori više od reči. Naročito imajući u vidu da toga nema često u Srbiji, a naročito u Begradu. Domaćini kažu da se strani turisti posebno oduševe jer najčešće toga nema na prostorima s kojih dolaze, pa fotografišu, postavljaju na društvene mreže i taguju.

A za jelo? Naravno, pitamo odmah.

Kažu, pastrmke su sveže i ulovljene na Drini. Usolili su ih, stoje u marinadi, a odatle pravo na roštilj.

Ne mogu da ne provirim kako je bila usoljena i sa čime je marinada.

Opranu, isceđenju i očišćenu pastrmku su prelili maslinovim uljem, bosiljkom, sokom od limuna i sa svih strana je usolili, a zatim stavili grančicu ruzmarina. A zbog malog deteta, tražili smo i komad lososa.

Pošto su neki bili toliko gladni, a naši domaćini u tršićkom restoranu to izričito ne dozvoljavaju, stiže “meze” i predjelo, dok se riba baca na roštilj.

Ovima sa jakim apetitom, to nije problem – za sve će imati mesta. Mi sa manjim se nećkamo, ali makar po zalogaj, sve isprobamo.

Brusketi i riblja pašteta odlični, a kažu – lako se pravi.

Po receptu koji su izdeklamovali u tri rečenice, zvuči zaista tako, još kažu da sve ide otprilike, po ukusu: sprema se od kuvane ribe, otrebi se meso od kosti, u to se doda istopljeni maslac, sok od pola limuna, a po želji kiseli krastavčići ili ljuto. To se sve sjedini blenidranjem i stavi na hlađenje.

Prosto zvuči za ovakav savršeni prizor i za ukus koji fotografija ne prikazuje.

Pored preukusne riblje paštete, za predjelo je poslužena i salata od lignji sa mladim, bejbi spanaćem.

A onda, posle malo ugodnog razogovora s konobarima o Tršiću i ovom kraju, što smo posebno opisali u drugim tekstovima, servira se i stiže specijalitet: pastrmka iz Drine stiže na tanjir!

Ukusi se teško prepričavaju, ali slika govori da je ovo bio domaćinski ručak koji budi apetit čim iznova pogledamo u sliku.

Lozničani kažu da ni sami ne vole da ostane gladni, a kamoli njihovi gosti.

Specijalitet iz ovog kraja sećamo se sa radošću i uživanjem.

Ovo je deo projekta “Sedam lozničkih čuda” koji je sufinansirala opština Loznic. Stavovi iz sadržaja nisu stavovi opštine.

(Come to Serbia)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

17 + eleven =