Zlatibor
Rtanj
Majdanpek
Beograd
Bovansko jezero

U OVOJ KUĆI JE ROĐEN NAJVEĆI HEROJ SRBIJE U VELIKOM RATU: Mionica je ponosna na svog Živojina Mišića

U selu Struganik, nedaleko od Mionice, lepog i mirnog gradića na zapadu Srbije, nalazi se velika, bela kuća, savršeno očuvana u stanju u kakvom je bila u drugoj polovini 19. veka. Ljubazni domaćin nas dočekuje raširenih ruku, kao i svakoga ko dođe ovde da se upozna sa istorijom smeštenom u verovatno najlepšem kraju Srbije.

Domaćin, Miodrag Mišić, je veoma ponosan na ono što pokazuje posetiocima, jer njegov slavni predak je niko drugi nego vojvoda Živojin Mišić, heroj Srbije, najvažniji vojni zapovednik srpske vojske u Velikom ratu, Prvom svetskom ratu.

Pored toga što je zaštićeno kulturno dobro Srbije, zbog svog velikog istorijskog značaja, kuća je, sama po sebi, prelepa. Smeštena je na padini ispod proširenja, koje je sada veliki parking za posetioce, a iz savršeno zelene trave “niču” i pomoćne drvene građevine, koje nas vraćaju vek i po unazad kroz vreme i dočaravaju nam kakav je nekad bio život u ovom delu Srbije…

A, sudeći po onome kako se osećamo, bio je zaista lep. Beskraj brda koja se protežu desetinama kilometara unaokolo, sva zelena i moćna, prekinut je samo plavim beskrajem iznad njih. Kuća i kućice oko nje u savršenom su skladu sa prirodom, i lako možemo zamisliti svet u kojem je 60-tih i 70-tih godina 19. veka ovde odrastao mali Živojin, budući heroj otadžbine.

Dok ulazimo u desni deo kuće, utisak se samo pojačava, i to na maksimum. U njemu su svi predmeti koje je jedna srpska porodica tog vremena koristila u svakodnevnom životu: tu su korita, stolovi, stolice, posuđe, pegla, avan i, naravno, gusle… Ima i mnogo sitnih stvari koje su vremenom postale nepoznate nama koji živimo u 21. veku.

U drugom delu kuće nalaze se predmeti i dokumenti vezani za veliku vojničku karijeru Živojina Mišića: od ordenja koje je zaslužio kao jedan od vođa srpske vojske, preko detaljnih mapa najvažnijih bitki u kojima je vodio Srbe do pobeda nad nadmoćnijim Austrougarima, preko novinskih članaka o njemu, do ličnih dokumenata…

Inače, vojvoda Mišić je bio 13. dete u svojoj porodici, priča nam domaćin. Rođen je, kaže, ispod šljive u livadi. Izlazimo napolje, i vidimo tu livadu na kojoj je rođen. Pošto je njegovim roditeljima Radovanu i Anđeliji umrlo troje dece pre njega, odlučili su da mu daju ime Živojin.

Sami Mišići su se, valja i to napomenuti, pre doseljavanja u Struganik, prezivali Kaljevići, i poreklom su iz Crne Gore, iz sela Tepci u podnožju Durmitora. Pošto je prvi u ovaj kraj sa porodicom došao Mišo Kaljević, svi njegovi potomci nazvani su Mišići.

Mali Živojin je uživao u bezbrižnom detinjstvu, do 10. godine: bio je omiljeno dete u porodici, a kao dečak je čuvao ovce i koze po prelepim brdima Struganika. Kad je napunio 10 godina, međutim, dešava se prva velika promena u njegovom životu: poslali su ga da uči školu koja se nalazila u kanjonu reke Ribnice, odmah pored Ribničke pećine, danas zaštićenog prirodnog dobra koje je najpoznatije što u njemu živi čak 15 različitih vrsta slepih miševa.

Živojin nije bilo baš oduševljen promenom, najviše zbog tih istih slepih miševa: kako nam govori domaćin, najstrašnija kazna za neposlušnog đaka bila je kad ga učitelj pošalje u pećinu po vodu, tu strašnu pećinu naseljenu krilatim stvorenjima…

Ovde je budući heroj Srbije završio dva razreda, a zatim ga brat Lazar Mišić, koji je već bio vojnik, odvodi u Kragujevac, gde završava još dva razreda. Živojin, sledeći bratove korake, upisuje i završava gimnaziju, a onda i Vojnu školu.

U ovo vreme Živojin ima 19 godina, i učestvuje u ratu Srbije i Turske (1876. godine). U vojnoj školi je učio i predmet koji se zvao “tancovanje” (ples), pošto je jedna od sposobnosti oficira u tom vremenu morala da bude i sposobnost da se ne obruka na nekom balu…

Baš ovo će biti ključno u prvoj velikoj životnoj pobedi mladog Živojina Mišića. U Aranđelovcu je u godinama koje su usledile posle rata bio priređen bal za mlade oficire, a na ovakve balove su redovno dolazile sve mlade gospođice koje su bile iz grada i koje su boravila u tada elitnom odmaralištu Bukovička banja.

Običaj je bio da gospođice biraju s kim će da igraju svaku od igara koje su predviđene, pa je svaka od njih držala blokčić u koji je zapisivala s kim će da igra koju igru (bilo ih je ukupno 10).

Živojinu se odmah svidela najlepša od svih devojaka, Lujza, inače ćerka bogatog nemačkog trgovca. On je prvi put pokazao hrabrost i odlučnost koja ga je krasila tokom cele karijere, prišao je Lujzi, oduzeo joj blokčić, i pored svake igre napisao svoje ime.

Njoj se to, na njegovu sreću, svidelo, i posle 10 plesova rodila se velika ljubav.

Lujzin otac, međutim, nije bio oduševljen što bi ćerka mogla da mu se uda za mladića poreklom sa sela, pa još i pravoslavne vere, i tu se javio veliki problem.

Suočen sa prvim naizgled nepremostivim problemom, budući vojvoda je radio ono što je kasnije pričao svojim vojnicima: “Život je duga i teška borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred.”

Na kraju su se Živojin i Lujza venčali, iako nikada nisu dobili pristanak njenih roditelja. Bili su srećan i skladan bračni par, a sudbina im je podarila tri ćerke i tri sina.

Posle godina i godina provedenih u vojnoj službi, Mišić se pokazivao kao vanredan oficir i čovek, što se potvrdilo u svim ratovima koje je Srbija vodila u tom periodu.

Posle dva rata sa Turcima (1876. i 1877-1878.), učestvovao je i u ratu Srbije i Bugarske, 1885. godine, kao jedan od komandantanata Drinske divizije.

Šest godina je predavao strategiju na Vojnoj akademiji, a bio je blizak dinastiji Obrenovića, što ga je posle ubistva Aleksandra Obrenovića i dolaska na vlast dinastije Karađorđevića, umalo koštalo i karijere: Mišić je penzionisan, u 48. godini života, u činu pukovnika, kako bi njegovo mesto zauzeli oficiri verni novoj dinastiji.

Ipak, kada je bilo potrebno, već 1909. godine, usred velikog sukoba sa Austrougarskom, poznatog kao Aneksiona kriza, vojvoda Radomir Putnik, komandant Srpske vojske, zahtevao je da se Mišić aktivira, i postavio ga je za svog pomoćnika, kako bi zajedno sastavili ratni plan, u slučaju da moćna Austrougarska napadne Srbiju.

Usledili su Balkanski ratovi, u kojema je Mišić bio najbliži saradnik Radomira Putnika, a mnogi istoričari smatraju baš kako je njegov uticaj bio presudan da Srbija iz ovih ratova izađe kao pobednik.

Posle Kumanovske bitke, u kojoj je srpska vojska pobedila Turke, i označila kraj njihovog uticaja na Balkanu, Mišić je unapređen u čin generala, a zaslužan je i za pobedu nad Bugarima u Bregalničkoj bitki, kada se sudarilo 200.000 srpskih vojnika sa 200.000 bugarskih vojnika.

Mišić, koji je posle Balkanskih ratova imao već 58 godina, penzionisan je i drugi put, ali je ubrzo i ponovo aktiviran, pred početak Prvog svetskog rata, kada je postavljen za pomoćnika Vrhovne komande.

Bitka koja je njegovo ime upisala zlatnim slovima u istoriji Srbije bila je Kolubarska bitka, najznačajnija bitka srpske vojske u 1. svetskom ratu, u kojoj je krajem 1914. godine Prva armija Srpske vojske, na čelu sa Mišićem, porazila mnogostruko brojniju i bolje opremljeniju austrougarsku armiju.

Za ime Mišića tada je čuo ceo svet, pošto niko nije mogao da veruje da je jedna mala zemlja, kao što je Srbija, u rovovskoj borbi pobedila strašnu silu kakva je Austrougarska.

Heroj, ne samo Srbije, nego i velikog dela Evrope, Mišić je tri dana posle bitke dobio najviše zvanje u vojsci Srbije – postao je Vojvoda Živojin Mišić.

Vojvoda je bio i načelnik solunske ofanzive, a posle rata je bio prvi načelnik generalštaba zajedničke države Južnih Slovena – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca – kasnije Jugoslavije.

Tri godine posle rata vojvoda se razboleo, a pre poslaska na lečenje u Francusku rekao je sinovima “poneo sam i uniformu, ne umem da idem u civilu”. Lečenje je bio neuspešno, i vojvoda pred smrt, 20. januara 1921. godine, okuplja decu i govori im ” ne ostavljam vam nikakvo bogatstvo, sem svog časnog imena s kojim ćete da se ponosite kroz život”.

Iza njega je ostalo šestoro dece, a Lujza Mišić se posle Drugog svetskog rata odrekla svog nemačkog porekla, prešla je u pravoslavlje i uzela kršteno ime Magdalena.

Svi ovi detalji iz života vojvode Mišića su i više nego dobro dokumentovani i prikazani u izložbi u njegovoj rodnoj kući. Svako ko ovde dođe i vidi svojim očima ovo istorijsko blago biće neposredni svedok istorije Srbije i Evrope u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka.

(Come to Serbia)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

five × 4 =