Retka su mesta u Srbiji, ali i bilo gde na planeti, gde čovek može pronaći potpuni mir. Mesta gde jedinu „buku“ čine cvrkut ptica koji, čini se, nikad ne prestaje, i žubor obližnjeg potoka. Gde, ma gde gledali, ne možete videti nešto drugo osim savršenog sklada čoveka i prirode. Gde, čak i kada hoćete, ne možete da se bavite negativnim mislima, jer vas duhovni mir onih oko vas sprečava u tome.
Jedno takvo mesto je Miljkov manastir, oaza duha i prirode, sveto mesto skriveno u brdima u okolini Svilajnca, grada na reci Resavi, u samom srcu Srbije, na nekih 120 kilometara od Beograda.
Od samog ulaska, kroz moćnu manastirsku kapiju, koju čuvaju dva naizgled opasna, a u stvari razmažena i osetljiva psa, postaje vam jasno da je ovde vreme stalo, i da ulazite u mesto koje savremena jurnjava, buka, nervoza i poroci nisu oskrnavili.
Dočekuju nas ljubazne monahinje, žene koje su posvetile svoje živote služenju Bogu i manastiru, a za šta su nagrađene, što svako može odmah da primeti, duhovnim i fizičkim spokojem, osobinom koja je odavno izgubljena u 21. veku.
Tek je dva sata popodne, i nama se čini da nismo dobro čuli kad nam mlada monahinja kaže da je upravo „večerala“. Vidi da nam nije jasno, pa se, uz širok osmeh, „izvinjava“:
– Pa da… Mi ovde ustajemo u 3 ujutru… Tad nam počinje dan…
Dok nas rečima vodi kroz istoriju manastira, a fizički kroz njegovu zelenu unutrašnjost i crkvu koja dominira ovim kompleksom, priča i o svojoj sudbini, koja ju je dovela ovde, i ističe da nikada srećnija i ispunjenija nije bila u životu.
Inače, iz glavnog grada Srbije do Svilajnca se automobilom stiže za manje od sat vremena, a do Miljkovog manastira trebaće vam još kojih petnaestak minuta.
Zajedno sa još osam manastira – Tomić, Jaković, Radošin, Ivković, Dobreš, Devesinje, Zlatenac i Bukovica – Miljkov manastir je deo celine koju mnogi nazivaju i „Resavska Sveta gora“, jer su lepote i svetost ovih manastira uporedivi sa onima koji se nalaze na grčkom poluostrvu Atos.
Prvi pisani tragovi o postojanju ovog manastira potiču iz druge polovine 14. veka, kada je knez Lazar Hrebeljanović svojom poveljom darovao ovaj metoh manastiru Ravanica. Nije poznato ko ga je podigao, ni kada tačno, mada neki pominju da ga je podigao Despot Stefan Lazarević, ali ovo se uglavnom smatra za nagađanje.
Prema nekim podacima, u ovom manastiru je u 15. veku radila prepisivačka škola, u kojoj su se prepisivale crkvene knjige.
U 18. veku Turci su spalili ovaj manastir, kao deo odmazde zbog ustanaka Srba. Tek 1787. manastir obnavlja Miljko Tomić, trgovac, koji je poslednje godine života proveo u njemu. On je sahranjen u manastirskoj porti, a ceo manastir je u znak zahvalnosti prema ovom čoveku od tada poznat kao Miljkov manastir.
Igrom sudbine, nekoliko godina kasnije, u manastir dolazi sveštenik istog imena – Miljko Ristić, koji obnavlja duhovni život, pokrećući manastirsku školu u kojoj su se učili budući pisari, učitelji i sveštenici.
Čuveni junak Resave, Stevan Sinđelić, pohađao je ovu školu krajem 18. veka, a manastir je bio poznat i kao utočište za pobunjenike koji su u narednom periodu ratovali protiv Turaka za oslobođenje Srbije. Ovo su Turci dobro znali, pa su ga spalili kad je Prvi srpski ustanak ugušen.
Manastir je obnovljen 1856. godine, i od tada počinje i obnova duhovnog života u njemu, a sledeći značajan događaj desio se između dva velika rata – 1926. godine, kada u zbegu u njega dolaze ruski emigranti, u bekstvu od komunizma, na čelu sa monahom Amvrosijem Kurganovim.
Od ovog momenta ovaj srpski manastir i Rusi smatraju svojim svetim mestom, i upravo oni danas čine najveći deo inostranih turista koji pohode ovu svetinju.
Od 1952. godine Miljkov manastir je ženski manastir, a danas je mesto u koje rado dolaze sve žene koje imaju probleme bilo koje vrste, kako bi u njemu okrepile svoju dušu i telo.
Neretko se dešava da mlade žene, opijene duhovnim životom koji se ovde vodi, i ostanu da žive i služe u ovom svetom mestu, i sva iskušenja koja sa sobom nosi život u savremenom svetu rado ostave za sobom.
Svi koji imaju psihičke, duhovne ili fizičke probleme dobrodošli su ovde, i monahinje će učiniti sve da im ponude isceljenje, mir i spokoj. Takođe, kapije manastira su širom otvorene za sve turiste koji će imati priliku da se upoznaju sa svetim mestom srpske, ali i evropske istorije, ali i da uživaju u neponovljivom miru kakav se može pronaći na još samo nekoliko mesta u ovom kraju sveta.
Ovaj tekst je deo projekta “Svilajnac, mali raj za turiste”, i sufinansirala ga je Opština Svilajnac.
(Come to Serbia)