U prehodne dve godine su se na azbukovačkoj planini Bobiji organizovale dve trke ultramaratonaca Skyrunning.
Ova svetski popularan disciplina nema dugu istoriju. Ideja je potekla od italijanskog planinara marina Đakometija, koji je sa grupicom svojih prijatelja penjača postavljao rekorde i pravio trke na Monblanu i Monterosi u italijanskim Alpima ranih 90-tih godina.
Uz sponzorstvo brenda „FILA“ 1993. godine Skyrunning je promovisan i pokrenut širom planinskih venaca sa takvim nadahnućem da je inspirisao mnoge trkače širom sveta.
Ipak, malo ko od nas Azbukovčana zna da u našem kraju živi jedna prava ultramaratonka. Dragana Obradović (1989), po zanimnju je ekonomista i živi u selu Savković, na obroncima planine Bobije. Bavi se poljoprivredom i za sebe kaže da je „sam svoj gazada“.
– Nije mi teško da radim, čak štaviše, uživam u tome. Vreme mi je kvalitetno popunjeno, iako je život na selu ponekad naporan zbog teških fizičkih poslova i izloženosti suncu od jutra do mraka. Gledati u isto to nebo i nadati se lepom vremenu, da bi sav rad i uložen trud bio dobro naplaćen. Borba…. Kada kažem Bobija, stane toliko toga. Čitav jedan svet, čitav jedan kosmos. Tu živim, tu radim, tu mi je sve. Moja uloga je uloga vodiča. Svakom ko dođe trudim se da Bobiju predstavim, onakva kakva i jeste. Netaknuta priroda. Divlja, a ujedno i pitoma. Čist vazduh. Prelepe četinarske šume odmaraju oči i dušu. Dobra i hladna voda. Vidikovci sa kojih pogledu nema kraja. A Srbiju, kao na dlanu, imate pa čak i do Durmitora, ako se ispenjete do vrha Bobije čija je nadmorska visina 1272m. Imate osećaj da je ceo svet vaš i da ste na najvećem vrhu. Najviše me raduje činjenica da bilo koji čovek koji jednom dođe na Bobiju uvek joj se rado vraća. To znači da sam ih dovoljno dobro ubedila i možda je to preporuka za mene kao vodiča – priča Dragana.
Ona kaže da je njena ljubav prema Bobiji nešto neobjašnjivo, nešto što se doživi ili ne.
– I nešto što se neguje i čuva. Druga sam koja se po najvećem snegu od 1 metra ispenjala do vrha Bobije, sa mojim vernim i odanim pratiocem psom Leom. Moj pas kojeg obožavam i koji zajedno sa mnom deli ljubav i radost prama Bobiji. Pored svega ovoga pre godinu dana počela sam da se bavim planinskim trkama. Nije mi to bilo ništa nepoznato jer sam bila prisutna na dve trke koje su održane na Bobiji u septembru 2015. godine i u aprilu 2016. godine- Skyrunning Serbia. Divila sam se tim ljudima i pitala sam se od čega mora da bude čovek da bi istrčao tolike kilometre. Kasnije sam to i sama shvatila. Tada se u meni probudila želja da budem i ja nebeski trkač, da budem deo tog čopora – priča ona.
Njena prva trka bila je na Tari… Na cilj je stigla 20-ta i to je ohrabruje s obzirom da je prvi put.
– Pored jake upale koju sam zaradila i pored otpalih noktiju na nogama sa čime se svaki trkač susretne. Bol me nije sprečila da nastavim dalje. Usledila je trka na Kosmaju, Divčibarama… Oprobala sam se u Šabačkom polumaratonu na kome sam se uverila da se moje noge bolje i brže kreću brdima i planinama. Zatim sledi trka Sarajevo-Ozren, Skakavac –Trail. Zbog vodopada koji je visok 98 metara, trka i nosi naziv. Za tu trku me vežu jako lepe uspomene. Prelepa planina, divni ljudi i sjajni trkači. Nova životna poznanstva i nova životna lekcija. Nakon toga Vidra Trail-Valjevo, pa Otvoreno prvenstvo u planinskom trčanju na Fruškoj Gori. Za tu trku bi se moglo reći :“ Ni manje kilometara, ni veće muke“. Mnogi se pitaju zbog čega trčimo. Od koga bežimo ili kome trčimo? Šta nas to privlači u savladavanju kilometara? – pita se Dragana.
Ona kaže da je teško opisati osećaj tokom trke i sam ulazak u cilj, i pita se da li baš taj cilj motiviše da se istraje.
– Svaki kilometar ima svoju priču. To je neprestana borba sa samim sobom i sa prirodom. Bitno je da veruješ u sebe da ti to možeš. I samo te pozitivne misli vode do cilja. Ja trčim po osećaju i slušam šta mi telo kaže. Ne takmičim se ni sa kim. Trčim svoju trku. Moj cilj je da budem bolja nego što sam bila. To sam ja i to je moja sloboda.
Kaže da za 25 godina sebe vidi sa pet puta više pređenih kilometara, kao pravu ultramaratonku.
– Jedno je sigurno. Biću puna doživljaja i avantura sa trka. Želim da svojoj deci pričam moju spartansku pustolovinu. U životu mi je najvažnije zdravlje jer je zdrav čovek srećan. I važan mi je mir, onaj unutrašnji. Borila bih se za pravdu, za zaštitu životne sredine kao i za zaštitu životinja. U vremenu u kome živimo nedostaje upravo vreme. Svi su u nekoj trci, jure, žure. Ljudi su mnogo depresivni, bolje rešavaju tuđe a ne primećuju svoje probleme. Lek je u prirodi. Zamenite ispijanje kafa po kafićima odlaskom u prirodu. Svake godine posadite neko drvo. Ako budemo razljutili prirodu ona će nam se osvetiti i mi ćemo biti ti koji su na gubitku.
Na kraju, Dragana kaže da očekuje još više turista,planinara, zaljubljenika u prirodu i poziva ih da posete Bobiju, krov Azbukovice.
– Ovde novac gubi vrednost. Neka vaši izvori sreće budu u planinama i što više pijte vode sa izvora. Želja mi je da pre svega motivišem decu da manje vremena provode ispred kompjutera, igrajući igrice i stvarajući tako neki izopačen svet. Ja sam jedna obična devojka koja uživa u lepotama planina. Radujem se svakom danu. Za druge je možda čudno što mi je planina druga kuća, što mi je draže u cik zore u svitanje dočekati izlazak Sunca upravo gore na vrhu. Radovati se svakom proleću kada se sve budi. Svakom pređenom kilometru. Da li ima išta lepše? Verovatno da ima. Kaže se da je lepota u oku posmatrača. Kako god. Ja sam izbarala da budem srećna a drugi neka budu u pravu – zaključuje Dragana.
(Autor: Peđa Srećković)