Kažu da je pored Banje Koviljače, lekovitog odmarališta na zapadu Srbije pored grada Loznice, u davno vreme prolazio karavan. Kako bi se odmorili, trgovci su se zaustavili pored izvora sumporovite vode. Jedan od konja je veoma teško podnosio put, i oni su ga ostavili da na tom mestu ugine, u toploj vodi.
Karavan je otišao dalje, a konj je ostao u vodi, iščekujući smrt.
Kad su se vraćali istim pute, posle nekoliko nedelja, trgovci su ugledali prizor kakav nisu ni sanjali. Njihov konj, kojeg su već odavno otpisali, stajao je u blizini mesta gde su ga ostavili, snažan i potpuno zdrav, i pasao je travu.
Priča o čudesnoj moći lekovitih izvora Banje Koviljače brzo se pronela Balkanom, i rođeno je jedno od najpoznatijih lečilišta i odmarališta u ovom delu Evrope.
Istoričari tvrde da su ljudi dolazili na ovo mesto da se leče još u doba Ilira, pre nego što su Sloveni došli na Balkan, u 7. veku. Prvi zapisi o Banji, iz 1533. godine, kažu da su i tada ljudi masovno dolazili na ovo mesto da se leče blagotvornom vodom.
Ipak, prošlo je više od tri veka dok Banja Koviljača nije počela da dobija današnji sjaj. Tek 1858. godine izgrađena je prva zgrada za goste, koja je imala 10 soba. Napisano je i da su „lekari obavezni da u Banji preko leta nadgledaju bolesne i da im prepisuju vode, po pravilima medicine“.
Sama Banja je, inače, smeštena odmah pored reke Drine, na granici Srbije sa Bosnom i Hercegovinom, a odmah ispod planine Gučevo. Nedaleko, na pet minuta vožnje, je Loznica, jedan od najvećih i najvažnijih gradova Zapadne Srbije. Beograd, glavni grad Srbije, je na oko dva sata vožnje.
Veliki razvoj Banja doživljava od 1867. godine, kada ju je knez Mihailo Obrenović stavio pod zaštitu države. Od tada, pa do danas, ovde se neprestano gradi i turista je sve više, a tradicija lečenja termomineralnom sumporovitom vodom i peloidom se nastavlja. Pored toga, ovo lečilište je danas poznato po fizikalnoj terapiji i rehabilitaciji svih vrsta.
Najpoznatiji ljudi u istoriji Srbije dolazili su u Banju Kovijaču, da se leče ili uživaju u njenim lepotama. Tu su dolazili još Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Karađorđe Petrović, a kasnije i vladari iz dinastija Obrenović i Karađorđević.
Kralj Petar I Karađorđević 1908. godine pored svoje rezidencije podiže i sumporno kupatilo. Sledi period velike izgradnje u Banji, gde se grade vile i hoteli, a park koji danas krasi ovo mesto tada je dobio današnji oblik. Centralna zgrada, poznata pod nazivom Kursalon, postala je zaštitni znak i glavno mesto za zabavu u ovom mestu od 1939. godine, a poznata je i po tome što je u njoj otvorena prva kockarnica u ovom delu Evrope.
Sigurno najveća atrakcija Banje Koviljače je park, koji se prostire na 40 hektara, i koji je pravljen po uzoru na najpoznatije parkove u Evropi. U centru ovog predivnog šetališta, uvek punog ljudi, nalazi se velika fontana, koju gosti Koviljače neretko satima posmatraju, dok udišu lekoviti vazduh.
U parku je zasađeno oko 80 vrsta drveća, a cvetni aranžmani su dostojni kraljevskih dvorova. Šetnja ovim parkom je nezaboravno iskustvo, i malo je onih koji odu odavde a da ne ponesu dragoceno sećanje.
Inače, zanimljiva je i priča o nazivu ove banje. U početku se zvala „Smrdan banja“, po mirisu sumporovitih izvora i lekovitog blata, a tek 1909. godine nazvana je Banja Koviljača. Naime, navodno su nekad ovde živele dve sestre koje su imale bogatog oca, i on im je ostavio veliko blago, da sa njim učine nešto dobro. Starija, Vida, otišla je na planinu i sazidala grad, koji je nazvan Vidojevica, dok je mlađa, Koviljka, ostala u podnožju planine Gučevo, i odlučila da tu podigne naselje – Koviljkin grad ili Koviljaču.
Legenda zatim kaže da se Koviljka napila vode neprijatnog mirisa, sa jednog od izvora, a narod to učini posle nje, i uskoro primetiše da je voda lekovita. U čast njoj, oni ovo mesto nazvaše Koviljača.
Ovaj tekst je deo projekta „Sedam lozničkih čuda“, koji je sufinansirao Grad Loznica.
(Come to Serbia)