Ono čak tamo gore?
Ovo je prvo pitanje na usnama svakog ko prvi put vidi impozantnu stenu sa velikim krstom, zaštitni znak Soko Grada, nekadašnje tvrđave u zapadnoj Srbiji u blizini Ljubovije, a danas jednog od najlepših mesta u ovom delu Evrope.
Jer stena i krst se nalaze 200 metara iznad vas, a put do tog mesta je 2 kilometra dug uspon, koji ne prašta nikome.
Na početku uspona čeka vas statua vladike Srpske pravoslavne crkve, Nikolaja Velimirovića, koji kao da upozorava da je pred vama pravo iskušenje.
I tako je. I najspremnijima biće potrebno više od pola sata da dođu do „nagrade“, odnosno vrha sa krstom, ali usput vam neće biti dosadno. Naprotiv.
Na svakih 200 metara, naime, nalazi se kapelica, i u njoj božja zapovest. 10 kapela, 10 božjih zapovesti. Tako da imate vremena da odmorite pored svake, shvatite gde ste, i razmislite dobro o tome kako živite svoj život.
A oko vas – savršena i netaknuta prirodna lepota. Jedini tragovi civilizacije su Manastir Svetog Nikole, koji se nalazi podno planine i nekoliko čobana, koji jure svoje ovce.
Koliko je ovo mesto impresivno, toliko je i priča o njemu. Soko Grad je tvrđava, jedina na ovim prostorima koja nikada nije bila osvojena. Kad je gledate, izbliza, znate i zašto. Nemoguće je, neizvodivo.
Tvrđava je, doduše, imala razne gospodare, ali oni su se uvek menjali dogovorima. Najduže su se na njoj zadržali Turci, a Srbi su toliko mrzeli ovo neosvojivo mesto da je kapetan Petar Radojlović naredio da se tvrđava digne u vazduh 1862. godine.
A zašto?
Podignuta još u srednjem veku od strane srpskih vladara, Soko Grad padanjem u ruke Turaka postaje najozloglašenije mučilište Srba. Pisani podaci o tome potiču još iz 1476. godine, kad se pominje i dizdar tvrđave Sokol Kemal.
Ljudi su ovde masovno dovođeni, tamničeni i mučeni, a zao glas se toliko proširio među stanovništvom da nije bilo druge nego da se ovo mesto uništi.
Mnogo puta napadan, a nikad osvojen, on je dobio i nadimak „sultanova nevesta“. Tek 1862. on je predat Srbima, i to na zahtev velikih svetskih sila.
Dok se penjemo ka svom cilju, krstu na vrhu, uživamo u pogledu na savršenu divljinu i zamišljamo kako je genijalno bilo napraviti ovde utvrđenje, znajući da su šanse da ono bude osvojene zaista minimalne. Jer, svaki deo ovog prostora kao da je napravljen tako da štiti onog ko je na njegovom vrhu.
Tvrđava se sastojala iz dve celine: na najvišem grebenu nalazio se veliki elipsasti zid sa dve kule, od kojih je jedna bila na južnoj strani litice, a druga na severu. U donjem delu tvrđave nalazila se jedna kula pravougaone osnove, kroz koju se ulazio u gornji deo, a ispod nje još dve slične kule.
Danas je, zbog uništavanja i miniranja, ostalo malo ostataka same tvrđave, a na temeljima jedne od kula podignut je betonski plato na kojem je zatim podignut veliki krst. Episkop Lavrentije je ispod tog krsta, u podnožju Soko Grada, podigao manastir posvećen vladici Nikolaju Velimiroviću.
Penjemo se na sam vrh, i stižemo do svoje nagrade. Ispred nas je ogromni krst, a ispod nas neverovatan pogled na, čini nam se, pola Srbije. Bilo je vredno truda. Dok stojimo gore, na vrhu sveta, u glavama se ređaju slike iz kapelica sa božjim zapovestima.
Na samom vrhu nas čeka i svojevrsno čudo: na metalnoj ogradi, ko zna kako i otkud, čuči jedan veliki zeleni skakavac, mirno posmatrajući posetioce koji dolaze da se dive ovoj lepoti. Zašto on tu stoji, kako je ovde dospeo i šta mu je u glavi, ne znamo. Znamo samo da se uopšte nije uplašio od nas, koji smo mu prilazili da ga slikamo i ometali ga u njegovoj meditaciji.
Inače, Vojska Srbije je 2001. godine uredila put kojim lako može da se stigne do manastira i Soko Grada, tako da se od Ljubovije do ovog mesta automobilom stiže za desetak minuta.
Ovaj tekst je objavljen u okviru projekta „Sedam čuda Ljubovije“, i sufinansirala ga je opština Ljubovija
(Come to Serbia)