Još davno na fakultetu, iz predmeta koji se tiču turizma, učili su nas kolika je bliskost turizma i hrane.
Toliko je velika da čak postoji čitava oblast pod nazivom gastronomski turizam. Naravno, sama reč kaže sve.
A još malo bliže o tome – reč je o putovanjima koja uključuju konzumiranje hrane i pića, učenje o pripremi jela, kupovini proizvoda iz tog mesta, a čak i pohađanje kurseva kuvanja.
Možda baš to pohađanje kurseva i nije najjednostavnije, ili se makar na našim prostorima ne praktikuje toliko, za razliku od sveta. Bez obzira na te okolnosti, kod nas se i te kako dobro jede!
Naravno, stranci koji dođu u Srbiju najpre isprobaju ono tipično za srpsku nacionalnu kuhinju: roštilj, ćevape, pljeskavice, Karađorđevu šniclu, ajvar, pitice… Pa i sada kada smo u lozničkom kraju, videli smo da se to praktikuje i da je neizostavna ponuda, ali ovaj put bismo o nečemu drugom.
Nešto manje kaloričnom i tipičnom za podneblje kod Drine i Loznice. Dakle, pastrmka i riblja pašteta, taljatele i spanać…
Ali po dobrim starim običajima, ali i modernim navikama, sve počinje se sa kafom.
Sedamo u jedan restoran u lozničkom Tršiću, a najprijatniji ugođaj je kad konobar donese pravu domaću – kuvanu kafu. U maloj džezvici, s tačnom merom male šolje i s gustom penom. Naravno, kocka šećera plus ratluk – ljubitelji kafe znaju o čemu govorimo, ali slika govori više od reči. Naročito imajući u vidu da toga nema često u Srbiji, a naročito u Begradu. Domaćini kažu da se strani turisti posebno oduševe jer najčešće toga nema na prostorima s kojih dolaze, pa fotografišu, postavljaju na društvene mreže i taguju.
A za jelo? Naravno, pitamo odmah.
Kažu, pastrmke su sveže i ulovljene na Drini. Usolili su ih, stoje u marinadi, a odatle pravo na roštilj.
Ne mogu da ne provirim kako je bila usoljena i sa čime je marinada.
Opranu, isceđenju i očišćenu pastrmku su prelili maslinovim uljem, bosiljkom, sokom od limuna i sa svih strana je usolili, a zatim stavili grančicu ruzmarina. A zbog malog deteta, tražili smo i komad lososa.
Pošto su neki bili toliko gladni, a naši domaćini u tršićkom restoranu to izričito ne dozvoljavaju, stiže „meze“ i predjelo, dok se riba baca na roštilj.
Ovima sa jakim apetitom, to nije problem – za sve će imati mesta. Mi sa manjim se nećkamo, ali makar po zalogaj, sve isprobamo.
Brusketi i riblja pašteta odlični, a kažu – lako se pravi.
Po receptu koji su izdeklamovali u tri rečenice, zvuči zaista tako, još kažu da sve ide otprilike, po ukusu: sprema se od kuvane ribe, otrebi se meso od kosti, u to se doda istopljeni maslac, sok od pola limuna, a po želji kiseli krastavčići ili ljuto. To se sve sjedini blenidranjem i stavi na hlađenje.
Prosto zvuči za ovakav savršeni prizor i za ukus koji fotografija ne prikazuje.
Pored preukusne riblje paštete, za predjelo je poslužena i salata od lignji sa mladim, bejbi spanaćem.
A onda, posle malo ugodnog razogovora s konobarima o Tršiću i ovom kraju, što smo posebno opisali u drugim tekstovima, servira se i stiže specijalitet: pastrmka iz Drine stiže na tanjir!
Ukusi se teško prepričavaju, ali slika govori da je ovo bio domaćinski ručak koji budi apetit čim iznova pogledamo u sliku.
Lozničani kažu da ni sami ne vole da ostane gladni, a kamoli njihovi gosti.
Specijalitet iz ovog kraja sećamo se sa radošću i uživanjem.
Ovo je deo projekta „Sedam lozničkih čuda“ koji je sufinansirala opština Loznic. Stavovi iz sadržaja nisu stavovi opštine.
(Come to Serbia)