Zlatibor
Rtanj
Majdanpek
Beograd
Bovansko jezero

TKAČKI DVOR: Mesto iz bajke usred Srbije u kojem goste čeka najzanimljivija umetnica koju ćete upoznati

Kada smo kretali u Tkački dvor u selu Rakari u opštini Mionica, moja očekivanja nisu bila ništa drugačija od onih uobičajenih: videćemo kuću u kojoj gospođa Zagorka Stojanović tka, razgovaraćemo sa njom, ispričaće svoje ideje, planove, koliko ljudi dolazi, otkuda ona u Rakarima, imajući u vidu da je umetnica iz Beograda…

Međutim, već u prvih nekoliko sekundi shvatila sam da je energija i inspiracija umetnice mnogo veća i sasvim drugačija od uobičajene. A to onda daje dodatnu inspiraciju i onome ko piše.

Na vratima stoji „Ljudi ostare kada prestanu da se zaljubljuju“. Mada godine nisu bitne, svako bi poželeo da u njenim godinama ima takav duh i snagu.

Tkački dvor je zapravo Zagorkina kuća i posebna je privilegija što turistima otvara vrata svog doma. Na stolu pod strehom stoji domaće slatko i ljuta rakija, posluženje za svakg gosta. Lep šumadijski običaj.

– Kad je čovek mlad, putuje po svetu, kad ostari putuje sam po sebi, po svojoj unutrašnjosti. Ja sam imala sreće da sam do tridesete obišla pola sveta i to me je formiralo. Sada sam izabrala da budem u miru, baš ovde u selu. U Rakare sam se zaljubila čim sam došla i meni je ovde toliko lepo, da ne mogu da zamislim da postoji mesto koje bi mi bilo lepše od ovog – kaže Zagorka.

Ona je likovni umetnik, kostimograf i majstor tkanja. Iz Beograda se preselila u selo, a kuća i imanje koje je kupila, nekada su bili zapušteni i u potpunoj ruini. Sada je to mali raj.

– To je bila ljubav na prvi pogled. Ma euforija! Srećna sam što sam imala mogućnosti da sve sredim. Slika najbolje pokazuje kako je bilo nekada, a kako je sada.

– Ne zna se koje je godišnje doba ovde najlepše, svako ima svoju posebnost i u svakom podjednako uživam – kaže Zagorka.

Soba gde tka je prepuna vunice i konaca, kalema. Sve je šareno i veselo. Svaki ćilim ima svoju dušu, svoju priču. Jedna od upečatljivih je tkana ikona sa zlatnim nitima. Božanstveno.

„Svaka ikona ima zlatnu pozadinu, ali niko nije tkao ikone, ja sam to nazvala ikonotkanje. Razmišljala sam kako da postignem taj efekat presijavanja, a da ne bude tkano samo zlatnim koncem, onda bi to bilo kruto i teško. Tako sam stavljala samo po jednu tanku zlatnu nit i time dobila svetlucanje – otkriva umetnica. Ritam tkanja stremi usporenosti, kaže, a za razliku od svakodnevice modernih veština, ovde se teži smirenosti, koncentraciji, usporenosti.

Niti se slažu red po red i ruke moraju da budu smirene, predane. I misli takođe – kaže dok pokazuje uspravni razboj.

Kao spoj mode i tradicije, Zagorka je kreirala liniju kapa koje se zovu „šik šajkače“.

– Kao i tkanje i šajkače su jedna vrsta naše tradicije i mnogo je važno da znamo da prepoznamo, poštujemo i negujemo našu tradiciju. Tradicija je važna za naš opstanak i ne treba da se bojimo globalizacije ako imamo jaku tradiciju. I nikako je ne smemo izgubiti u moru beznačajnosti. Moje šik šajkače su za 21. vek. Važno mi je da se prime kod mladih jer ne želim da mladi misle da šajkače nose krezubi idioti i da zbog te neistine imaju otpor – kaže Zagorka.

A izbor šajkača – raznovrstan i prelep.

Razni materijali, boje, veličine. I sama nosi jednu. I tako je šik.

– Kada mi ljudi dođu, želim da budu opušteni, radosni, da izađu od mene u boljem raspoloženju. Ovde mi je demetropolizacija kulture. I volim da pokažem ljudima kako može da se živi na jednom mestu van grada, gde vlada tišina, gde nema buke, gde nema mnogo ljudi i civilizacije, a da nema ni muke, da ima uživanja, mira i radosti. Jer radost je u nama samima.

– Ljudi u Srbiji su nešto namršteni, nezadovoljni, nesrećni… A pogledajte, nije teško da se bude srećan. Selo je krajnji put mog života i donelo mi je sreću, ali moram i ovo reći: Svaki dan je jedan životić. I tako treba živeti. Ne gledati ni u prošlost ni u budućnost, već živeti u sadašnjosti – priča Zagorka.

O njenom Tkačkom dvoru ljudi se informišu preko interneta, kroz tekstove, društvene mreže, objave na sajtu Turističke organizacije Mionica.

– Dobra stvar je što mi je opština Mionica obezbedila putokaze i sad je mnogo lakše ljudima da nađu put. Dosta ih dođe kada poseti Banju Vrujci, odatle je blizu – priča Zagorka.

Posebno je uživanje gledati enterijer u njenom Tkačkom dvoru. Odiše pozitivnom energijom jer ima pregršt sitnica veselih boja i kutaka sa raznim ukrasima.

– Ja sve što dobijem stavim na zid ili izložim, jer volim da vidim oko sebe stvari i predmete, a ne da ih sakrijem i od očiju i od sebe same. Više nemam ni centimetar slobodnog zida! Ovde imam jedan kovčeg u koji svi gosti ubace papirić na koji napišu svoju želju, a ja se molim ispod lipe da se sve želje ostvare – veselo kaže Zagorka.

Ona ima puno prijatelja i voli da se druži.

– Ja sam osoba koja živi s narodom. Kada slavim rođendan, u julu, na Ivandan, dođe mi najmanje 70 ljudi. Najviše ih je bilo kada sam obeležila 80. rođendan. Od tad znam koliko imam godina… (smeh). Tada mi je prijateljica isplela ogroman venac od cveća i nosila sam ga ceo dan na glavi. Bilo je prelepo – priseća se dok pokazuje fotografije.

Nasmejana, energična, vedra, prepuna inspirativnih priča, Zagorka će svakog ko dođe u Rakare u njen Tkački dvor, rado dočekati, a ulaz, kaže, ne naplaćuje.

– Nije sve u novcu. Druženje i radost nemaju cenu. Handke kaže da je radost jedina ispravna moć. Kad čovek prestane da se raduje prestane i da živi. A strah? Strah je samo misao – kaže.

Ovaj tekst je deo projekta “Mionica, lepota koju morate da vidite”, i sufinansirala ga je Opština Mionica.

(Come to Serbia)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

10 − 2 =