Na oko pet kilometara od glavnog puta Šabac-Loznica nalazi se manastir Ilinje – jedna od najlmađih srpskih svetinja koja krasi opštinu Bogatić. Manastir je sagrađen 1983. godine na imanju bračnog para Lacković u selu Očage, a u narodu se smatra za veliko isceliteljisko mesta.
Upravo zbog verovanja da ovde nastaju čuda, svakodnevno ima velikog broja vernika. Zbog toga su podignuti konak i sala za prijem, a manastirska vrata su širom otvorena. Monasi kažu da ne dolaze samo ljudi iz Srbije, već iz cele bivše Jugoslavije, kao i iz Evrope, i to ne samo vernici pravoslavne veroispovesti, već i katoličke i islamske.
Poseta je najveća kada se služi sveta tajna jeleosvećenja i dešava se da dođe čak i 1.500 posetilaca za jedan dan, a naročito u proleće, kad i oko manastira sve cveta i zeleni.
Šta vernici traže baš na ovom mestu, pitamo.
Ono što traže to i nađu, kažu monasi. To su duhovni mir, spas i ozdravljenje.
KAKO JE SVE POČELO?
Manastir Ilinje prati jedna interesantna istorijska priča: porodica Lacković, Ilija i Stanija, bili su veliki vernici i bogomoljci, a pošto u selu Očage nije bila crkva, prota je predložio da se nabavi materij, kupi neki plac i sagradi crkva. Kada su to čuli Lackovići, odlučili su da na jednostavniji način reše poteškoću i da svoje imanje poklone crkvi.
Uzeli su sebi u zavet da sagrade crkvu u svom dvorištu. Kada su to učinili, neprestano su se molili bogu, još više su se približili veri, sve dok nisu dobili želju da se zamonaše. To su i uradili, a dobili su monaška imena Ilija i Ana.
Do poslednjih dana života, vodili su skroman manastirski život, posvećen molitvi i veri, a tu su i upokojili.
Danas je ovde je starešina manastira otac Isailo Jokić koji obavlja jeleosvećenje svake druge subote, kada se sveta liturgija služi od četiri sata ujutru.
KAKO SE VRŠI SVETA TAJNA JELEJA?
Baš zbog jeleosvećenja najveći broj ljudi dolazi u manastir Ilinje, a ono se obavljva tako što se na bolesnu osobu premazuje jelej i priziva se blagodet božja koja, kako kažu monasi i vernici, isceljuje duševne i telesne nemoći.
Ovde utehu i mir traže i osobe koje boluju od bolesti zavisnosti, a u tome im posebno pomažu razgovori sa sveštenim licima.
Mnogi ljudi tvrde da su upravo ovde našli rešenje za svoje zdravstvene tegobe, a čak ima i jedna pesma s refrenom: „Idemo u manastir Ilinje da se iscelimo, da molimo gospoda, svetog proroka Iliju, da se naš iguman pomoli za nas da bismo doživeli isceljenje…“
Monasi kažu da ne prođe dan a da ovde ne dođe od 100 do 150 ljudi, a neki od njih, svedoče monasi, tek posle posete počnu da vide svoj smisao života.
Ljudi kažu da ovde osete božju blagodet i kao da ih je dodatkla božja ruka. To se oseća među zidovima manastira.
Otac Isaija ponekad čita i po 12 sati molitve, a mlađi monasi ne mogu da ga ne upitaju: „Oče, odakle vam toliko snage?“.
Dešavalo se da u manastir i tokom noći dođu vernici da traže pomoć. Upadali su kolima u ponoć i vikali: „Pomagajte, ne znamo šta ćemo sa detemo, umire“, i tad je otac Isaija ustajo i išao da čita molitve, pričaju monasi.
To ga nije sprečilo da i u četiri sata izjutra bude na nogama i čita molitvu, ističu s divljenjem.
Verujući u sve ove priče ili ne, lepo je iskustvo posetiti manastir Ilinje.
Smeštaj u konacima svako može da koristi, plaća se vrlo simbolično, tek toliko da se ima za održavanje posteljine i to može svako da odvoji.
Kapacitet konaka je oko 100 ljudi.
Ovaj tekst je nastao u okviru projetka „Sedam čuda Bogatića“ i sufinansirala ga je opština Bogatić. Stavovi u tekstu nisu stavovi opštine.
(Come to Serbia)