Zlatibor
Rtanj
Majdanpek
Beograd
Bovansko jezero

MIR I TIŠINA – U modernom dobu ovo su postale dve najvrednije reči – Etno selo u Glušcima to nudi

Što više u svakodnevnici dominira moderan način života, koji nužno nosi i mnogo stresa i brzog tempa, to se kod ljudi sve više stvara želja da se upravo od toga i pobegne. Glavom bez obzira, što bi rekli.

Pobeći – ali gde?

“Negde gde nema buke, pritiska, stresa. Na mesto gde je priroda netaknuta, a ljudi neopterećujući, ali ljubazni…negde gde mogu da se sklonim od gradskog haosa, sirena, gužvi u saobraćaju, zvonjave telefona, užurbanog ritma u kom minuti prolaze kao sekunde… Da osetim mir i tišinu”.

To su te rečenice koju ljudi, preopterećeni poslom i stresom, najčešće izgovaraju. I svi požele jedno: Da se malo sklone i uspore svoj ritam. Makar na par sati, jedan dan, ceo vikend.

A kad dobiju odgovor: “Pa ne tražite ništa nemoguće”, oni ostanu zbunjeni, a izraz lica postane pun neke neverice…

Za one koji misle da je nemoguće pronaći komad mira, a da je blizu glavnog grada i pristupačan za putovanje, tik uz asfaltni put, otkirvamo jedno prelepo mesto: Etno park “Avlija” u Glušcima, u opštini Bogatić, u Mačvi.

Na tačno 100 kilometara i oko sat i dvadeset minuta vožnje, iz Beograda se automobilom stiže do Bogatića i Glušaca.

Čim se dođe do mačvanske ravnice, ritam se usporava. Puls jenjava, a vreme ne proleće ludo kao u metropolama.

Asfaltni put nas vodi tačno do destinacije, o parkingu ne brinite, jer je ispred obezbeđen.

Ovaj etno park je zapravo restoransko-smeštajni kompleks obogaćen mačvanskom tradicionalnom izložbom na otvoreno i zatvorenom delu.

Prolazeći kroz dvorište, pogled pada na eksponate s ukusom postavljene: stare pegle, ćupove, ćilime, peći, kredence, slike sa motivima života na selu, staro drveno korito, stari kreveti, tkački razboj, furune…

Prizor vraća dva veka unazad, ali usluga koja zatim nastupa, pandan je najsavremenijom.

Ljubazni i nenametljivi domaćini dočekuju goste sa širokim osmehom i svoje vreme stavljaju potpuno na raspologanje i žele samo da ugode, a tačno znaju kako: hrana je božanstvena, prostor je čist i uređen, atmosfera je prijateljska, a osećaj mira koji se stvara pri prvom koraku je najvredniji.

Iza restoranskog dela, postoji još jedna prekrasna celina: Livada i konaci.

U okviru ovog kompleksa ima tri smeštajne jedinice, sa šest ležaja. Mi smo ovde bili u sred avgusta i ono što mi je ostalo kao pravi izuzetak je osećaj kada se uđe u konak. Napolju 40 stepeni, a unutra – najprijatnije na svetu, ali bez klime!

Prirodna hladovina, debili zidovi – kao što se nekada gradilo, pa klima uređaji nisu ni potrebni. Svaka jedinica ima svoje kupatilo i udobne ležajeve. Naš narod kaže: Milina.

I jeste, prava pravcata milina, kada se posle preukusnog ručka, prošetate, vrućina zna da izmori, ali onda uđete u konak, ovaj bez klime, sa svežom temperaturom i čistim vazduhom. Savršenstvo.

Tako sam i ja, spustim se na krevet, a okolo samo jedno: tišina.

Zaboravila sam na nju i sasvim iznenađeno je dočekujem… Bože, pa ovo nisam čula milion godina, mrmljam, pa mi i sopstveni glas čudno zvuči kad nema ničeg drugog!

Kada je tišina u gradu, buka je nužno negde u pozadini, ova tišina je drugačija: mrtva tišina. I tako prija. Opušta čoveka kao najstručnija terapija.

Savet: isključite telefon, makar na dva sata. Lekovito je.

Posle dobrog odmaranja, obavezno prošetajte do livade u kojoj su konji, predobri prijatelji čoveka, pitomi, snažni, a tako nežni. Gledaju najčistijim očima i jedu iz ruke.

Ako ste sa decom, ona će se posebno obradovati, a ako vole skakanje i ljuljanje, domaćini su napravili ljuljaške i postavili trambolinu.

U zavisnosti od toga kako kome odgovara – u ovaj etno park može da se dođe samo na ručak ili i da se prenoći i to na bazi noćenja sa doručkom, polupansiona ili punog pansiona.

Ovaj tekst je deo projekta “Sedam čuda Bogatića” koji je sufinansirala opština Bogatić.

(Come to Serbia)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

4 × 4 =