Kada je kralj Aleksandar Karađorđević doneo odluku da u gradiću na samoj granici Srbije i Bosne, Malom Zvorniku, izgradi najveći podzemni kompleks soba, hodnika i sala, nije mogao da zna tri stvari.
Prvo, da nikad neće dočekati završetak gradnje ovog „grada pod zemljom“, pošto je 1934. godine ubijen u Marseju, kao i da ovaj monumentalni građevinski poduhvati baš zbog toga nikad neće biti završen.
Drugo, da će zaista usledili Veliki rat, zbog kojeg je i građen Podzemni grad u Malom Zvorniku, i da će biti najstrašniji u istoriji.
Treće, da će gotovo 86 godina kasnije biti pretvoren u turističku atrakciju ovog dela Srbije, i da će prostorije koje su jednom bile namenjene za puko preživljavanje danas biti deo turističke ponude.
Neugledna, obična ulazna vrata koja se nalaze bukvalno u steni na brdu koje se prostire iznad Drine i Malog Zvornika bukvalno ničim ne pokazuju da se iza njih krije najveća tajna Kraljevine Jugoslavije i najveći projekat koji je ova država ikad imala.
Građen od 1931-1934. godine, ovaj kompleks je imao jednu namenu – da u slučaju rata služi kao skrovište i štab za kralja Jugoslavije Aleksandra Karađorđevića i čelnike Vojske Jugoslavije.
Izgrađen je u najvećoj tajnosti, za tri godine, a planiran je za boravak kralja i većeg broja ljudi, pod zemljom, na duže vreme. Plan kompleksa se zvao „Kamena devojka“, a detalje konstrukcije znalo je samo pet ljudi u Jugoslaviji. Nikad nije završen, jer je atentat na Aleksandra 1934. označio i kraj radova.
Da ne bi ništa procurelo, ovaj kompleks pod zemljom kopali su i betonirali isključivo zatvorenici, koji su dovođeni i odvođeni noću, a da nisu znali ni gde su ih doveli, ni šta rade, ni zašto. Svi dokumenti o ovom supertajnom projektu su ili nestali ili su uništeni.
Projekat je bio megalomanski: izgrađeno je samo dve trećine skloništa, a to podrazumeva čak 75 prostorija i kilometri i kilometri hodnika koji povezuju ove prostorije. Unutra su sistemi za snabdevanje vodom sa 12 ulaza prema Drini, na čijoj se obali nalazi ulaz u Podzemni grad.
Inače, ovo džinovsko sklonište je korišćeno samo jednom, od 7. do 9. aprila 1941. godine, kada je u njemu poslednju noć u Srbiji i Jugoslaviji proveo Petar II Karađorđević, pre nego što je otišao u izbeglištvo. Na ovom mestu je održana i poslednja sednica Vlade Kraljevine Jugoslavije.
Sve ove sobe i hodnici koji ih povezuju bili su izgrađeni tako da u njih stane do 5.000 ljudi, koji bi hiljadama tona čvrstih stena bili zaštićeni od svega što je neprijatelj mogao da baci na njih. Nekad su prostorije bile opremljene nameštajem, ali je on uglavnom pokraden za vreme i posle Drugog svetskog rata.
Inače, kako se i uverila ekipa portala Come to Serbia, u podzemlju, pod stotinama tona stena, nije neprijatno: temperatura je uvek oko 15 stepeni, a vazduh za disanje je izuzetno ugodan.
Opština Mali Zvornik mnogo ulaže u svoju turističku atrakciju: velika sredstva su uložena u osvetljenje i adaptaciju prostorija, pa je Podzemni grad početkom 2020. godine otvoren za turiste. Tačnije, jedan deo ovog ogromnog kompleksa.
Ovaj tekst je deo projekta „Podzemni grad, velika turistička atrakcija Malog Zvornika“, koji je sufinansirala opština Mali Zvornik.
(Come to Serbia)