Galama lokalnih momaka koji sede pored logorske vatre i u velikom kazanu kuvaju pasulj, dok dobacuju jedni drugima i nateruju se da odu po gajbu piva koja se hladi u obližnjem potoku jedino je što narušava savršenu tišinu šume u centralnoj Srbiji, u blizini prelepog gradića Valjeva.
Dok se približavamo, razaznajemo i šta pričaju: na dnevnom redu je, kako i dolikuje jednom nedeljnom popodnevu, fudbal, i nova dešavanja u nacionalnoj ligi Srbije.
Rado bismo se pridružili priči, ali prizor koji nam se ukazao iza njihovih leđa bukvalno nas ostavlja bez reči: scene koje kao da su došle pravo iz Tolkinovih romana o Srednjoj zemlji, zelenilo za kakvo smo mislili da postoji samo u knjigama, pejzaž koji pripada nekom lepšem, zaboravljenom dobu.
Taorska vrela, mesto za koje nikad niste čuli. A verovatno najlepše mesto u celoj Srbiji.
Slapovi Taorskih vrela nalaze se u podnožju planine Povlen, u blizini Valjeva, izbijajući u selu Donji Taor, odakle se spuštaju niz brojne kaskade, pored bajkovitih u mahovinu zaraslih vodenica, sve do reke Skrapež, u koju ulivaju svu svoju moć i lepotu.
Na vrhu ovog magičnog mesta, kao i u svim bajkama, bilo da su one stvarne ili ne, nalazi se jedna pećina, tačnije njen otvor, iz kojeg izbija vrelo. Idući nizbrdo, nailazite na brojne slapove i vodopade, pored kojih su poređane drvene vodenice. Nekad ih je bilo 12, pamte meštani, a danas su napuštene sve, osim jedne.
U toj jednoj, večito veselje: praseće pečenje, pivo, pesma… Meštani koji znaju za ovo bajkovito mesto i, usudili bismo se reći, svako ko je jednom došao ovde, odlično znaju da ne treba propuštati boravak ovde, boravak lekovit po telo i dušu.
Opisati Taorska vrela? Zadatak koji se graniči sa nemogućim. Čula su tako nadmoćna nad rečima, uvek su i bila, ali tek na ovakvim mestima realnost ove činjenice postaje surovo jasna.
Ali, hajde da pokušamo.
Voda. Odatle sve počinje. Voda je Tvorac, demijurg ovog čuda. Hiljadama i hiljadama godina ona uporno, mikrometar po mikrometar oblikuje, sa strpljenjem i darom umetnika, stenje i kamenje kroz koje prolazi.
Stenje. Čvrsto, neuništivo, ali poraženo u hiljadugodišnjoj borbi sa vodom. Izmrvljeno, razbacano, poput pobeđene vojske. No, u svom porazu rodilo je nešto veličanstveno: prirodne skulpture, svuda unaokolo, delo prirodnog umetnika, većeg i sjajnijeg od bilo kojeg koga je žena rodila… Čovek ovde može da hoda bukvalno ceo dan, i da pronalazi uvek nove i nove igre vode i kamena, koje u sebi kriju svu lepotu ovog sveta.
Život. Svuda je okolo. Nastanio se na bojnom polju kamena i vode. Umotao je sve to u baršunasto zeleno. Ušao je oko, iznad, i ispod džinovske kameno-vodene skulpture koja jeste Taorska vrela. Nešto prelepo, sirovo, moćno i drevno ogrnuto je ogrtačem kakav jedino i zaslužuje. Leptiri. Paukovi. Gušteri. Skakavci. Sve ovde vrvi od života. Nije ni čudo. A, ima jedna čudna stvar. Kad priđete leptiru, on ne beži. Ovo je mesto harmonije.
Čovek. I ovde je stigao, još davno. Ali, za razliku od svega što je uništio i oskrnavio, čak ni on se nije usudio da dira u svetost ovog mesta. I on se prilagodio, umilio, prislonio na ovu lepotu. Vodenice, koje je izgradio, postale su sastavni deo prirodne lepote, kao da je i njih sama priroda milenijumima oblikovala sve dok nisu savršeno utonule u mir ovog mesta. Čak i momci i devojke, koji se vesele, piju i jedu dole, na dnu vrela, ne narušavaju sklad. Ovo mesto je napravljeno za slavljenje života, i to je upravo to što oni rade.
Ako ste u Srbiji, MORATE da dođete na Taorska vrela. Obećavamo vam, prizori poput ovog retko se viđaju.
Tekst je deo projekta „Sedam valjevskih čuda“ koji je sufinansirao Grad Valjevo. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
(Come to Serbia)